Autorski tekst

Studija slučaja: Muzej kolekcije

unnamed 2

KOLEKCIONAR U PRVOM LICU (kolumna objavljena u magazinu ASA 08-21)

Autor: Daniel Trajković / Fondacija Kolekcija Trajković 

Studija slučaja: Muzej kolekcije

Kratko saopštenje Ministarstva kulture objavljeno februara 2021. bilo je bez puno detalja. Ministarka kulture razgovarala je sa ambasadorom Turske u Beogradu o unapređenju saradnje naše dve zemlje u oblasti kulture a među konkretnim projektima pomenuto je i Parno kupatilo braće Krsmanović na Dorćolu. Trebalo bi dosta truda da se nađe bilo kakva veza između Parnog kupatila braće Krsmanović i Republike Turske osim ako se temelji Malog amama, starog turskog kupatila, koje je nekada bilo na tom mestu i srušeno je negde oko 1880. godine zbog proširivanja današnje ulice Cara Dušana ne proglase za deo zajedničkog kulturnog nasleđa, kako stoji u Protokolu o saradnji iz 2019. godine koji su potpisali tursko i srpsko Ministarstvo kulture. Ta vest i sve u vezi sa Parnim kupatilom podsetila me je na naša dugogodišnja nastojanja da otvorimo muzej kolekcije. Pa evo priče. 

Izložba Kolekcije Trajković Lična svita u Muzeju istorije Jugoslavije, Muzej 25 maj, 2012. godine prvi put je predstavila našu kolekciju na pravi i celovit način i pružila nam niz odgovora vezanih za samu kolekciju ali je istovremeno postavila i glavno pitanje za nas u tom trenutku: budućnost kolekcije. Analizirajući nakon izložbe šta se sve tada dešavalo a pre svega mišljenja i sugestije mnogih učesnika i posetilaca na izložbi, a posebno predloge učesnika tribine o privatnom kolekcionarstvu koju smo organizovali u vreme održavanja izložbe (moderator Radonja Leposavić, uvodna izlaganja Ješa Denegri, Irina Subotić, Branislava Anđelković, Živko Grozdanić – Gera, Slavica Trajković, Daniel Trajković; youtube.com/Kolekcija Trajkovic) uvek bi se svelo na jedno. A to je da bi kolekcija morala da bude stalno predstavljena i dostupna javnosti i da se steknu uslovi za njen adekvatan smeštaj i čuvanje. Tako smo nakon te izložbe odlučili da otvorimo muzej kolekcije i počeli da tražimo prostor i načine kako da to ostvarimo. Poučeni primerima mnogobrojnih legata koji ne samo da nisu javno dostupni kako je uvek darodavcima obećavano prilikom preuzimanja dela nego i mnogim slučajevima devastacije legata, primerom da Kuća legata koju je grad Beograd osnovao 2004. godine i koja funkcioniše po jednosmernom principu preuzimanja zbirki i gde je poštovanje volje legatora uvek upitno i bez pra-prostora za stalnu postavku, naša odluka je bila da osnivanjem muzeja zadržimo punu kontrolu nad kolekcijom. Do tada uobičajene prakse privatnih kolekcionara koji su problem smeštaja kolekcija rešavali pronalaženjem ili izgradnjom prostora u okolini Beograda, gde bi se nekoliko puta godišnje organizovali neki do-gađaji a ostalo vreme bi takav muzej bio zatvoren, nama nisu odgovarale. Osnovni uslov je bio muzej u centru grada, u krugu dvojke, u prostoru gde bi posetioci mogli da dođu javnim prevozom i koji bi imao dovoljno prostora za sve sadržaje koji su ovakvoj vrsti muzeja potrebni. I ako Beograd obiluje napuštenim industrijskim objektima, a tu nam je od velike koristi bila knjiga Rifata Kulenovića Industrijsko nasleđe Beograda, 2010. godine u izdanju Muzeja nauke i tehnike, brzo se pokazalo da je izbor više nego skroman, većina objekata je u vremenima tranzicije prešla u privatno vlasništvo gde vlasnici nemaju interesa za takve poduhvate dok su ostali objekti bili u vlasništvu propalih firmi u dugogodišnjem stečaju. Grad ili republika su u stvari raspolagali sa manje objekata nego što se to na prvi pogled činilo. Tako smo krenuli da tragamo za objektom koji pripada gradu Beogradu ili Republici Srbiji ali pre svega i iz još jednog razloga. U to vreme donet je Zakon o javno privatnom partnerstvu i to nam se činilo kao moguće rešenje. Tada su se, kao i danas, projekti za javno privatno partnerstvo uglavnom vezivali za saobraćaj i saobraćajnu infrastrukturu, poljoprivredu ili reciklažu sekundarnih sirovina, kultura nije bila u fokusu a tako je bilo ne samo u Srbiji nego i u regionu. 

Vrlo brzo se naše interesovanje svelo na jedan objekat koji je po nama bio idealan za takvu namenu. Prostor je bio dovoljan za stalnu postavku radova, biblioteku, knjižaru, grafički studio, prostor za gostujuće umetnike, depo za fundus kolekcije, radionicu. Bilo je to Parno ili kako se tada zvanično zvalo Javno toplo kupatilo Dunav u ulici Cara Dušana 45. Mi smo znali da ovaj prostor od 2004. godine koristi Sekretarijat za kulturu za izložbe, kulturne radionice, snimanje filmova i slično. Tokom 2014 i početkom 2015. godine vodili smo dosta razgovora sa Skupštinom grada Beograda i sa Republikom Srbijom o javno privatnom partnerstvu vezano za osnivanje muzeja u Parnom kupatilu. Utvrdili smo da je objekat kupatila proglašen spomenikom kulture Odlukom Vlade Republike Srbije kojom su utvrđene i mere zaštite ovog spomenika kulture, da je vlasnik objekta Republika Srbija a korisnik nepokretnosti grad Beograd. Sekretarijat za ko-munalne i stambene poslove prosledio je naš zahtev Sekretarijatu za kulturu a oni dalje gradskom arhitekti koji je tada preuzeo rešavanje našeg zahteva a uključena je i Direkcija za gradsko građevinsko zemljište. Vrlo brzo smo ušli u birokratsku zamku punu sastanaka, dopisa i odgovora na njih. I pored uveravanja ljudi iz gradske administracije da su odlučni da sprovedu našu ideju o muzeju iz dana u dan smo bivali sve dalje od muzeja. Sastanci su bili sve ređi i sve je više institucija uključivano u dogovore. Na jednom od poslednjih sastanaka u Ministarstvu kulture uz načelnu podršku požalili su nam se da i oni imaju problema sa prostorom za muzeje i za smeštaj zbirki pa smo shvatili da bi najbolje bilo da odustanemo od partnerstva sa državom koju to u stvari nikad nije ni interesovalo. Tako se posle tačno pedeset godina od kako je grad Beograd odbio da prihvati i smesti jednu od najznačajnijih privatnih zbirki u Srbiji, zbirku Pavla Beljanskog, ne prepoznavši njenu vrednost i koja je zbog toga data gradu Novom Sadu, to se ponovilo i sa našom kolekcijom. 

Šta je bilo posle? Muzej kolekcije nije više bilo nešto što nas interesuje, prekomponovali smo depoe i u godinama koje su sledile uradili smo produkciju i organizovali dve izložbe Dušana Otaševića, u Galeriji Kuće legata Kuhinjska i druga posla i u Galeriji SANU Ilija Dimić kao i veliku retrospektivnu izložbu Radomira Damnjanovića Damnjana u Muzeju grada Beograda Radomir Damnjanović Damnjan retrospektiva 1965-2018. 

Objavili smo i Teme srpske umetnosti – Srpska umetnost 1950 – 2000 prof. dr. Ješe Denegrija, 2019. godine u izdanju naše Fondacije. Odustajanje od otvaranja muzeja i stalne postavke omogućila nam je opušteniju brigu o kolekciji i akvizicije i potpuno drugačije komponovanje kolekcije. Dozvolili smo sebi da u kolekciji imamo više radova umetnika do kojih nam je stalo, da ne moramo da imamo baš sve umetnike značajne za period druge polovine XX veka koji pokriva naša kolekcija i da je svedemo na meru koja nama odgovara i koja svakodnevno ispunjava naše živote i čini nas neizmerno srećnim. Sada, kada u ovo vreme pandemije razmišljam o muzeju kolekcije pada mi na pamet za kraj kolumne i priča iz filma Rat Čarlija Vilsona koju govori oficir CIA koga tumači Filip Sejmur Hofman glavnom junaku filma kongresmenu Vilsonu, koga tumači Tom Henks o zen-majstoru: 

Zen-majstor posmatra ljude u svom selu kako slave novog konja mladog dečaka kao divan poklon. „Videćemo“, kaže zen-majstor. Kad dečak padne s konja i slomi nogu, svi kažu da je konj prokletstvo. „Videćemo“, kaže zen-majstor. Tada izbija rat, dečak ne može biti regrutovan zbog svoje povrede i svi sada kažu da je konj bio srećan poklon. „Videćemo“, kaže ponovo zen-majstor.