Autorski tekst

Ko su kolekcionari slika u Srbiji?

14 a

Ko su ljudi koji u Srbiji sakupljaju umetnička dela? Većina ih je počela spontano, bez namere da postanu kolekcionari, a kasnije se to pretvara u strast i pasiju.

Jedan nepoznati beogradski kolekcionar i trgovac antikvitetima predao je nedavno MUP-u tri slike ukradne pre tri i po godine iz ciriške galerije „Koler“. To su Vaza sa pomorandžama Alekseja fon Javlenskog, Paradajz Pjera Ogista Renoara i Cveće Luisa Valtata. Ova informacija, koju je prošle nedelje javnosti saopštio kapetan Dragan Karleuša, načelnik Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala, bila je povod za razgovor sa beogradskim kolekcionarima umetničkih dela Miodragom Simićem, dr Radojem Pricom, Zvonkom Miljkovićem, Sretenom Tomićem, i Danijelom i Slavicom Trajković.

PORTRET: Počinje se spontano, bez namere da se postane kolekcionar. „Kad smo se uselili u prvi stan odlučili smo da kupimo sliku“, kaže dr Radoje Prica. „I, profesor Nikola Barlog nam je savetovao da kupimo Maskarelija. Posle sam poželeo da kupim i druge. Otišao sam kod mog rođaka Tabakovića, on je radio portret moga oca i raspitao se o mlađim slikarima čija bih dela mogao da skupljam. Rekao mi je za Cucu Sokić i Milića od Mačve. Tako sam počeo da kupujem. Milića tada nisam uspeo da kupim, i nije mi žao, a Cuce ima puno. I to se polako pretvori u strast. Kolekcionarstvo je pasija koja vam stvara mogućnosti za interesantne kontakte. Jedno vreme sam se intenzivno time bavio, bila je to prava strast, i poslednji dinar dao bih za sliku, ali sad je s godinama to već uminulo. Sad uživam u ovome što imam.“

Postoje dve vrste kolekcionara: oni kojima je to strast i oni koji trguju delima koje skupljaju. „Ali to ništa ne znači, i čovek koji trguje može strastveno da voli slikarstvo kao i ja koji nemam smisla za to. Ne bih rekao da su oni prvi pravi kolekcionari“, kaže gospodin Prica. „Velike kolekcije nastale su često i nepošteno i trgovinom; pogledajte Mimaru u Zagrebu, stvorio je veliku kolekciju na moralno sumnjiv način.“

Zvonko Miljković tvrdi da „nema ničeg lošeg u trgovini slikama jer bez trgovine nema kolekcionarstva“: „Voleo bih da vidim ko smatra da je samo kolekcionar, da nikad ništa nije otuđio. Prodavao sam svoje slike, a kako god okrenuli smatram da sam kolekcionar. Najviše nas je takvih, između čistog kolekcionara i čistog trgovca.“

KAKO SKUPLJAJU: Osnovni kriterijum je, naravno, kvalitet. Ali, „sto života da živiš ne možeš da skupiš sve što bi voleo“, kaže gospodin Simić. „Odavno želim Mališu Glišića, sa dvadesetak godina je umro, i nema ga. Teško je doći i do Koste Milićevića, umro je u 41. godini, smrzao se u svojoj kućici, nije imao para za sanduk, pa su ga skovali od dasaka. Sada njegove slike basnoslovno vrede. Mi smo tragači. Ja sam u novinama saznao ime Sarajlije koji je imao jednu sliku Milića od Mačve iz 1962. godine, i kupio je na neviđeno, telefonom. Opišem mu sliku, kaže jeste to je to. Nisam mogao da dođem u Sarajevo, kažem da ću mu platiti put. On ne veruje, telefonira mi nekoliko puta, ja kažem da neću više da razgovaram, ako hoće neka dođe. I on dođe. Zvoni mi na vrata u „est ujutro. Pita a oćeš ti meni platit? Platim. Viđi ludaka, ni ne gleda sliku. Još je imam.“

Sreten Tomić kaže: „Kupujem najčešće direktno iz ateljea, mi se svi družimo, pratimo šta ko radi, a i slikari znaju šta koga od nas zanima pa ponude.“ Zvonko Miljković kaže da se malo nudi. „Šta je dobra slika, to sami vidite. Kod nas su dolazili akademici i ljudi koji su nam hoblovali parket, i među njima nema razmimoilaženja kad je odlična slika u pitanju, prepoznaje se od prve. „Ne postoji teži ispit po sliku nego druga slika. Nedavno se nudila jedna slika značajnog slikara za koju sam hteo da se pogađam. Vlasnik je došao kod mene, hteo sam da je stavim ovde, umesto ova dva AraliÂina platna, planirao sam da je smestim između Radovića i Konjovića, da vidim kako ona tu ‘diše’. Ali, vlasnik je došao na pregovore bez slike, smatrao je da je dovoljno to što sam je kod njega video. I nisam je kupio, a bila je i skupa.“

Danijel i Slavica Trajković kažu da kupuju od galerista, umetnika, dilera, od svih. „Prilikom biranja, presudno nam je, bukvalno rečeno, da li slika zrači. Kad smo išli u Šabac da gledamo ove crne slike Slobodana Peladića, svi su se zgrozili na činjenicu da je površina od 5×2,30 obojena u crno. A one su zračile, i kupili smo ih. Sad se, ovako u prostoru, svima dopadaju.“

ŠTA SKUPLJAJU: Preovlađuju domaći autori, mada, kažu da ih ima koji skupljaju inostrane slike. Zvonko Miljković smatra da su retke slike nivoa onih iz galerije Klodel: „Držim da naši skupljaju Mađare, Čehe, Nemce, Holanđane, to možete da iznesete iz zemlje, može da se proda čak i u Sotbiju. Ali, slike stranih autora koje mi možemo da kupimo nisu na nivou naših autora. I u Spomen-zbirci Pavla Beljanskog u Novom Sadu, a složićete se da bolje kolekcije nema, ima soba sa stranim slikarima, to je kao nebo i zemlja u odnosu na deo sa našim slikarima.“

„Sve što me interesuje, mnogo slika imam, barem 50 autora, između dva rata, ali i mlađe, od Šumanovića, Joba, Koste Milićevića, do Cvetkovića, Damjanovskog, Đurića“, kaže Miodrag Simić. Prvi eksponati kolekcije dr Radoja Price bili su: „radovi intimističkih slikara Cuce Sokić, Nedeljka Gvozdenovića, a posle smo se moja supruga i ja orijentisali na naše pariske slikare, Dadu, Veličkovića, Ljubu, Šobajića, Ivačkovića. Naša ideja je bila, možda je to bila sujeta, možda špekulacija, da sakupljamo ono što ima širu vrednost u odnosu na lokalnu.“ Zvonka Miljkovića interesuju autori od srpske moderne, dakle od Nadežde Petrović, impresionisti, postimpresionisti, pa preko Beogradske škole do trojice po njemu sada najznačajnijih – Ćelića, Srbinovića i Popovića. „Iz tih sto godina koje me u umetnosti interesuju, skupljam dvadesetak autora. Moj favorit je Dragan Mojović.“ Sreten Tomić svoju kolekciju naziva skromnom – „četrdesetak imena, skupljam autore koji ovog trenutka žive i rade. Bliski su mi radovi Bore Iljovskog, Đorđa Ivačkovića, Slobodana Trajkovića, Radomira Damjanovića, Peđe Neškovića, Mrđana Bajića, Apostolovića.“ Bračni par Trajković skuplja radove nastale od 1968. godine. „Mi bismo se glupo osećali da skupljamo Konjovića i Šumanovića. Prosto nismo taj tip ljudi. Tvrdim da svaka kolekcija liči na svog vlasnika. Kod nas je dosta skulptura, radova na papiru, foto radova umetnika koji su kao sredstvo izražavanja koristili fotografiju, dela konceptualne umetnosti, od Marine Abramović, Neše Paripovića, Ere Milivojevića, Raše Todosijevića, Damjana, imamo kompletnu konceptualnu scenu. Imamo i velike formate i mlade aurtore, Slobodana Peladića, od starijih Veru Božičković, Bojana Bema. Imamo ono što se 80-ih zvalo mlada beogradska skulputra, znači radove Mrđana Bajića, Srđana Apostolovića, Joksimovića, Božicu Ranđelović. To su referentni radovi, nisu iz ateljea, recimo velika slika Bore Iljovskog Lična svita 1982. godine bila je na Bijenalu u Veneciji, Mileta Prodanović je za Tame dobio nagradu Tabaković, Damjanovi radovi bili su u Muzeju savremene umetnosti na retrospektivnoj izložbi, Peladić je bio u Nemačkoj, Ljubljani, na Rijeci.“

ANEGDOTE: „Mića Popović je srce od čoveka, često sam odlazio kod njega u atelje“, kaže gospodin Simić. „Došao do nekih četkica za slikanje, i otišao da mu poklonim. Kaže ne, mi ćemo da se džoramo. I dâ mi sliku. Posle mi kaže one četkice same slikaju. Ili, pozvao me je telefonom i rekao sine, idi kod Mitre Mitrović, ima tamo jedna moja slika, al’ nemoj da te deru. Ja od nje ne kupim Miću, nego Mila Milunovića. Zatim, želeo sam nešto iz njegovog ciklusa sa majmunima, ali nije imao. Uzeo je jednu serigrafiju i preko toga je oslikao. Kaže, tebi sam namenio. U međuvremenu dođe Peđa Nešković, vidi sliku na štafelaju, kaže daj mi, nemam sad love. I Mića mu da. Ja to saznam. U međuvremenu Brka, momak koji je pomagao Mići, kaže mi da dođem, ima majmune, pronašao ih je. Ogromna slika, bila je plakat za predstavu Marija se bori s anđelima. I Mića mi je da.“

Dr Radoje Prica priča da je od Gvozdenovića bilo vrlo teško kupiti sliku: „Teško se odvajao i bio je pomalo snob, gledao je kome će da proda. Na izložbi u Kragujevcu ja kupim jednu, i hteo sam još jednu, pa kad dođem po tu drugu, on kaže jao, izvini, bili su neki stranci pa sam njima prodao. Prijatno mi je bilo kad sam upoznao Dada Đurića, prvi put sam ga sreo na izložbi u centru Pariza, dugo sam se kao mačak oko slanine motao oko slike koja je bila reprodukovana na naslovnoj strani kataloga, skupo je, razgovarao sam sa galeristkinjom može li da mi skine cenu. Ona nas upozna, i Dado me pita koje slike imam. Pomenem mu samo one za koje znam da voli. Dado se okrenuo ka galeristkinji i rekao gospodin se razume u slikarstvo, možete mu skinuti cenu. Cuca Sokić je divna žena, veliki broj slika dobili smo na poklon. Mladen Srbinović je oduvek bio skup, imam i njega. Kad ga zamolite da spusti cenu, on kaže ne mogu, u katalogu piše ovoliko, pa smo se ipak pogodili. Plaćali smo mu u ratama. To je bio dobar povod da odemo kod njega da gledamo slike i razgovaramo. Dado, bila je komplikacija preneti sliku, pa ju je Miloš Šobajić preneo sa svojim slikama kad je imao izložbu ovde. Ali otišla je u Crnu Goru pa sam ja kamionom noću jurio tamo da mi neko ne uzme.“

Zvonko Miljković je dobio aritmiju zbog slike Save Šumanovića: „Pejzaž iz 1933. godine Most na Šidini u snegu, nikad izlagana a uvek u monografijama. I, sticajem srećnih okolnosti, javio sam se tom vlasniku kad je želeo da je proda. To je bila avantura dovoljna za ceo život. A mi imamo takvih uzbuđenja jednom mesečno. Krenulo je skupljanje para, zajmio sam novac od prijatelja, lagao da kupujem stan. I, kupimo je. Moja supruga je za volanom, bio je15. septmbar 1990. godine, a ja sedim pozadi, držim sliku i brisuckam je usput. Kad smo došli okačili smo je na šifonjer u spavaćoj sobi. Ja polumrtav od uzbuđenja, počelo je da mi preskače srce. Bio sam četiri dana na lečenju. Pola godine sliku nisam nikom pokazao. Mislim da još niko nije tako značajnu akviziciju doneo u Beograd.“

O PRODAJI I KUPOVINI: „Prodajete sliku da biste kupili drugu. Samo izuzetno, i retko, kad nužda natera, kupite nešto drugo. Lišavamo sebe i porodicu pristojnog života. To jeste ljubav, ali nekad morate da prodate sliku. Koju? Naravno najbolju. Zato što najviše košta. Ja sam to jednom uradio i kupili smo ovaj stan. Dakle, može da se živi od kolekcije zato što je ceo život u nju uložen.“ Sreten Tomić tvrdi da je nesrećan kad ne kupi sliku barem jednom mesečno.

„Ja mislim da su slike kupljive“, kaže gospodin Prica. „Nedavno sam kupio za 300 maraka sliku mladog čoveka koji će tek značiti u slikarstvu. Znam da je nekome i to mnogo. Kupovina slika jeste samo za određeni sloj ljudi, jeste luksuz, ali je moguća.“ Trajkovići kažu da za radove kakve oni prikupljaju treba mnogo manje para nego za druge vrste kolekcija, što ne znači da su manje vredni. „Po gradu se ispredaju priče o fantastičnim otkupima, da je Šumanović prodat za 70.000 maraka, pa se zna koji dileri to rade, ko kupuje, to je u domenu legendi, ja ne znam da li je neko spreman da dâ te pare. U odnosu na te sume, ovo što mi prikupljamo daleko je pristupačnije. Kad bi mi sutra hitno bio potreban novac, ne bih mogao da prodam kolekciju. Dakle, ovo je nekomercijalna zbirka, ali mi uživamo u njoj.“

SUDBINA KOLEKCIJE: Da bi institucionalizovali i sačuvali svoju zbirku, osnovali su „Kolekciju Trajković“, pokazuju je u galeriji „Tin-Tin“. Planiraju da kad odu u penziju od toga naprave legat. Svi naši sagovornici se slažu da kolekcija živi koliko i kolekcionar. „Jedan od najvećih naših kolekcionara bio je Blažo Kusovac“, priča gospodin Savić „imao je petnaestak slika Nadežde Petrović, sve je ostalo sinu i ženi, i oni su to rasprodali. Jedan deo je kupio Sintelon, ranog Lubardu i Milunovića, pa kad je trebalo da se prave njihove izložbe nigde tih slika nije bilo. Retke su kolekcije koje opstanu dve generacije.“

Gospodin Prica smatra da bi trebalo izlagati dela iz privatnih kolekcija: „Cuca Sokić je u Novom Sadu imala izložbu slika iz privatnih kolekcija. Iznenadio sam se koliko je tu bilo dobro sačuvanih slika. Bio bih spreman, rizikovao bih, da moje slike izlažu ako bi to neko organizovao. Znam da privatne kolekcije imaju odlične slike, šteta je da ih publika ne vidi.“

Na kraju krajeva, kako kaže gospodin Miljković, kolekcija kad-tad završi u muzeju. „Moj sin će to prodati nekome, a taj drugom ko će pokloniti muzeju, i na kraju će se tokom vremena sve što je vredno iz naših kolekcija sliti u muzej. I to i jeste suština kolekcionarstva. Svi smo mi samo privremeni vlasnici svojih slika.“

Koliko ima kolekcionara?

Mada naši sagovornici ističu da se kolekcionari dobro poznaju, nisu to znali da kažu. „Možda i hiljadu“, misli Miodrag Simić. Imaju tridesetak godina staža, mada ima i tzv. novih kolekcionara, ljudi koji su se obogatili poslednjih godina pa skupljaju slike zato što je to moderno. Kolekcionar mora da ima tri osobine. „Kad sam počinjao, moj drug, veliki slikar Ljubodrag Janković-Jale, rekao mi je da kolekcionar mora da ima senzibilitet, novac i – strpljenje. Znanje je bitno, ali do tog elementa može svako da dođe“, kaže gospodin Miljković. „Ovi novi ne ispunjavaju taj treći uslov, a viđao sam neke od njih da kupuju a skoro da ne pogledaju sliku. Sećam se da je profesor Nikola Gvozdenović govorio da u nečijoj kolekciji vidi đubre, đubre, đubre, pa zlato. Odakle mu to – pitao se. Što će reći, kolekcija nije odraz senzibiliteta vlasnika, nego dešavanja. Recimo, političari dobijaju na poklon slike. Velika imena Koča Popović, Tempo, imali su velike i sjajne kolekcije. Dakle, kad vidite da se ni najslabije slike u kolekciji nijedan kolekcionar ne bi postideo, onda znate s kim imate posla. Cilj kolekcije je da bude na što višem nivou, ali ujednačeno visokom. Ako nemate Dobrovića, ne smeta da kupite bilo koje njegovo delo samo da biste imali tog autora. E to je pitanje strpljenja. To ovi novi ne znaju.“

Sonja Ćirić, „Vreme“ 567.