Branko Miljuš
David

Miodrag B. Protić 1964. kaže za Miljuša da on „izgrađuje ličnu mitologiju plastičkih simbola“, predosećajući buduću Miljuševu osnovnu slikarsku vokaciju. Protić je pokušao da Miljuša svrsta u „ključ“ nove, tada aktualne filozofske teorije, koji su već bili uveli „pojam značenja“ kao osnovni problem filozofije, pa tako i tumačenja umetnosti, što se može sažeti u definiciji Suzane Langer: „Značenje je izraz koji zavisi od poretka, a umetnost izražavanja vrlo suptilnih ideja jeste umetnost uočavanja vrlo suptilnih formi, veoma delikatnih modela u prirodi, mišljenju i osećanju“ (Filozofija u novom ključu). Mislim da je Miljuš predmetnost i simbolizam predmeta shvatio u drugom smislu – on se kretao od jungovske predstave o predmetima kao arhetipovima do hajdegerovskog postvarenja sveta, čime se približavao najviše Leonidu Šejki i njegovoj ideji o umnožavanju predmeta.

Cena: na upit